Zmaj na Javor gori

Bio je to pravi veliki zmaj. I to usred Javor-gore.  Ama nije ovo, vjerujte, samo priča, kao što su znale biti neke druge priče o zmajevima. Tako je to uistinu i bilo u to staro vrijeme. Počujmo ovu priču. Da, prvo da je čujemo. E, onda će mo svi, vidjeće te, poslije o tome uveliko drukčije razmišlјati. Itekako drukčije.

Evo ovako. Na pola glavnog puta od Vlasenice prema Ružinoj vodi, na spolјnoj strani lakta krivine, ima jedna pećina. U toj pećini u staro vrijeme živio je veliki zmaj. Jedan uistinu veliki i zaista strašni zmaj. On je  bio  prava napast i strahota za čitavu Javor-goru i okolinu.

Danju  je  zmaj  izlazio  iz  pećine i odlazio na  istureni vis iznad  pećine. Nјegovo dnevno boravište na tome visu bilo je dobro skriveno. Ono je bilo van svih čobanskih puteva, pa niko od čobana, niti iko drugi, nije mogao da u njemu zapazi zmaja. A nije bilo u to vrijeme ni drvosječa koji bi mogli ići tamo gdje drugi ne idu.

Sa toga visa zmaj je osmatrao sva kretanja lјudi i stoke. Imao je dobar pregled prostora sve do Donjeg Birča, kao i svoje okoline po Javor-gori.

Teško je bilo zapaziti zmaja. Bio je vidlјiv samo ako je na zemlјi, a ne i kada je u lijetu. Baš nikako nije bio vidlјiv kada je u lijetu. Do toga je dolazilo, jer se oko zmajevog tijela sunčeva i mjesečeva svjetlost prelamala na čudan način i sprečavala da on bude viđen. Kako ćeš onda, da se boriš protiv nekoga koga i ne vidiš? Jedino ako pada kiša, zmaj je bio vidlјiv i u vrijeme svoga lijeta. Ma da i tada otežano – zavisno od količine sunčeve svjetlosti koja je dopirala do njega. Tako je zmaj i mogao da  skoro svakoga dana ugrabi po jednu-dvije ovce ili koze, a da pritom ostane neprimjećen. A kada odnese neko goveče, onda je imao hrane dovolјno i nije iz pećine izlazio po nekoliko dana.

Kolika je štetočina bio taj zmaj!? Uporedimo ga sa vukom, pa će nam to biti jasnije. Zna se da vuku, da bi opstao, treba jedna ovca na sedam do deset dana. To onda znači da je zmaj odnosio stoke koliko čopor od desetak vukova. Eto, tolika i takva neviđena napast je to bila, taj zmaj na Javor-gori! Srećom, planina je bila puna stoke, pa su čobani mogli da podnesu toliki gubitak.

Danas nema mnogo stoke po planini, pa nema više ni zmajeva. A i vukova je zbog toga sve manje. Ne kaže su uzalud: gdje ima ovaca, ima i vukova! Tako je to uvijek bilo – jedne životinje su hrana za druge. Uveče je zmaj silazio sa svoga planinskog visa. Napije se hladne izvorske vode ispod toga visa i u sumrak ulazi u svoju pećinu na prenoćište. Zimi je, pak, zmaj znao ostati u pećini po dva do tri mjeseca, zavisno od oštrine zime. Tada je zmaj imao svoj dugi zimski san. Kao i današnji gmizavci.

Ali jednog dana nastaše još veća zla – počeše po planini da nestaju čobanice! Jedna po jedna! Lijepo – nestanu i više se ne javlјaju, niti se o njima može šta čuti i saznati! Da, da. Tako je to bilo u to strašno vrjeme koje danas možemo teško da zamislimo. I, pravo rečeno, još nam je teže da to razumijemo. Ali, idemo dalјe. Da vidimo šta se dalјe događalo.

Dugo su po Javor-gori i okolini  kružile priče o zagonetnoj i strahotnoj napasti. Ali niko da vidi svojim očima tu napast. Niko – sve dok jednog kišnog dana ne dođe do susreta lijepe čobanice Ruže i strašnog zmaja. A taj neobični susret odigrao se ovako.

Ruža je predveče svoje stado sa šumskih pašnjaka krenula kući. Naiđe ona tako kraj zmajevog izvora. Ružino stado se napije vode. Bilo je to tačno u vrijeme kada i zmaj dolazi na taj izvor. Zmaj nije u tome trenutku bio u lijetu, već se kretao po zemlјi. Čim je zapazio mladu čobanicu Ružu, jurnuo je na nju. Jurnuo strašnim zmajevskim bijesom i pohlepom.

No, neka je on zmaj – bio je on, ipak, malo trom za hitru čobanicu Ružu. Ili, bolјe rečeno, čobanica Ruža je bila daleko okretnija i hitrija od samoga zmaja? A nije se dala ni zaplašiti, niti smesti pred iznenadnom pojavom ogromne, tako strašne nemani. Za njen bistar um, sve je u životu bilo igra i spretnost, snalažlјivost i hitrina.

U istom trenu kad je opazila zmaja, čobanica Ruža se spretno, u nekoliko srnećih skokova zabaci u jedan uzak  procjep  u  stijeni. Procjep joj  je pružao  pogodan zaklon. Jer tu joj ogromni zmaj nije mogao ništa, pa je odustao od dalјih nasrtaja na nju.

To veče čobanica Ruža je kasnije stigla kući. O ovome strašnom događaju ispričala je sve svome ocu. A sutradan su njh dvoje to prenijeli mladom lovcu Milanu. Samo njemu i nokome više.